Delim sa vama temu o kojoj je malo ljudi uopšte spremno da priča, čak ni žene, a to je menstruacija i PMS-predmenstrualni sindrom ili ti dani tačnije simptomi pred dobijanje menstruacije.
Kao da je to sad neka tabu tema. Pričati o sexu je ok. Ali menstrualni ciklus, PMS ma to je fuj, gadno. Ne daj Bože da to izgovorite pred nekim muškarcem. Inače ako želite da budete kulturne onda to imenujete pod “ženski problemi”. Kao mala dobila sam od mame osnovne upute vezane za menstruaciju, ali kada je tata u pitanju nisam smela ni da pomenem, jer bi se odmah gadio i zgražavao. I dan danas je tako. I moj brat takodje. To uverenje je preneo i na brata. Medjutim kako sam odrastala nisam se mirila sa tim pa sam tako imala najboljeg druga sa kojim sam to mogla da podelim kao i sa drugaricama, uprkos uverenjima koje sam nosila iz kuće. Čak je i baba bila zatvorena po tom pitanju, a dedi nisam mogla ni da pomenem, jer to je bilo sramota. Baba je vikala ćuti sramota je, idi u toalet. Kao devojčica sam se osećala nekako prljavo zbog toga. Dok sam imala nastavnika iz fizičkog kod koga smo imali pravo da jednom mesečno imamo “poštedu” kako je on to nazivao i ne radimo fizičko jer imamo menstruaciju. Medjutim kako sam odrastala nisam se mirila sa tim tabuom i uprkos uverenju koje potiče od oca da se muškarci toga gade, moj muž to razume i sa njim mogu da pričam o tome, na čemu sam mnogo zahvalna. Posebno kako se približavam 40-im.
Ranije sam, kao mladja nekako menstralni ciklus olako shvatala, kao ajde, proći će, par dana mesečno i gotovo. Čak sam u nekim periodima i trenirala i bavila se fizičkom aktivnošću dok imam ciklus. Što sam starija sve mi teže pada.I ne samo meni nego i mojim prijateljicama. Bukvalno sedam dana pre nego što treba da dobijem imam predmenstrualne simptome, otečenost, bolove u stomaku, pojela bih bukvalno celo pečeno prase i teglu nutele… A u danima ovulacije imam bolove, nelagodnost i nadutost, kao i proždrljivost. Dok sve to u dvadesetim godinama nisam osećala, danas na pragu četvrte decenije sve je intenzivnije. Sve se nekako javlja naglašenije i dramatičnije.
Čak sam dan dva pre dobijanja blago anksiozna. Mada generalno hipersenzitivne osobe i osobe sa anksioznom strukturom ličnosti osećaju naglašenije anksioznost pred menstruaciju. Ranije ta uzburkanost i pomešanost osećanja, emocija, hormona nije bila toliko intenzivna. Danas je proživljavam u svoj njenoj punini. U najgorem i najdubljem obliku.
I kada pričam sa prijateljicama i one imaju isti problem i iste pojačane simptome. Kada sam pitala ginekologa šta da radim da nekako ublažimo sve to rekao mi je pa ili rodite još jedno dete da malo smirite nabujale hormone ili se naviknite i pijte nešto na biljnoj bazi.
Hmm, jel moguće da nema rešenja?!
Bukvalno sam godinu dana bila očajna i istraživala na tu temu, promenila tri ginekologa… I tako pošto drugo dete nisam planirala uzmem ja nešto na biljnoj bazi i čekam da se čudo dogodi. Kaže doktor minimum dva meseca pijete da bi se videli rezultati. Rekoh pijem i ujutru i uveče i ne vidim ništa.I dalje plačem pre nego što treba da dobijem dok gledam film na Netflixu ili dok čitam knjigu i osećam vrtlog uskomešanih emocija, pojedem kesu čipsa, nekoliko sladoleda, umačem grisine u nutelu…, jako sam kmezava i razdražljiva, sve me nervira, boli me celo telo i teška sam sama sebi i oteknem kao da sam u 5 mesecu trudnoće. I bole me jajnici i stomak. Nekada i glava. Boli me celo telo. Bukvalno sam neuračunljiva.
I pitam se zašto niko o ovome ne priča? Da li je sramota? I zbog čega? Ili smo navikli da ćutimo i trpimo i da eventualno podelimo naše tamne strane isključivo sa najbližom prijateljicom?!
Svaku od vas osećam bliskom iako smo uglavnom virtualne prijateljice i ne želim da ćutim, ne želim da trpim! Želim da ti kažem da nisi sama! Želim da ti kažem da se i ja suočavam sa istim problemima i da ako ti niko nije rekao, jeste prirodno u ovom periodu života, jeste teško, ali ce proći. I nekako je lakše kada medjusobno podelimo iskustva nego kada ćutimo i trpimo u sebi i raznorazne misli nam prolaze kroz glavu poput toga da li se samo ja ovako osećam, da li je ovo normalno, da li možda nešto nije u redu sa mnom…Ono što meni pomaže u ovakvim trenucima jeste rad na sebi i podrška. Da imam nekog neutralnog kada u tim danima od bujice misli, emocija, nelagode ne mogu realno da sagledam situaciju. Tada se okružim ljudima koji me podržavaju, mojim mentorom i bude mi lakše da me svi ti simptomi ne ometaju i ne narušavaju funkcionalnu strukturu života. Takodje sam naučila da pustim i prihvatim sebe. Da dam sebi oduška, da zadovoljim sebe sa nekim slatkišom i što je najvažnije da se ne krivim. Nego da razumem sebe.
Znaj da nisi sama! I da ne treba da budeš! Okruži se podrškom i pričaj sa bližnjima. Nije sramota! Čak i ako ti neko kaže da jeste! Sramota je ćutati i ne edukovati se! Idi redovno na pregled kod doktora i brini o svom zdravlju!
Na tvom putu podrške
Vaša Jovana
