Moje iskustvo sa anksioznošću

od: Jovana
anksioznost

Do pre nekoliko godina takoreći nisam ni znala šta tačno znači anksioznost.
Iako sam godinama pre toga živela sa njom a da nisam znala . To je onaj deo moga života u kome nisam baš najbolje razumela sebe i svoj život. Logično, složićete se. Mi svakoga dana rastemo, razvijamo se. Radimo na našem ličnom rastu i razvoju. Danas možda i nismo više ona osoba koja smo bili juče…
Tako i ja nisam znala da sam pre mnogo godina imala anksiozne napade. Mislila sam da je to briga, strah, problem, stres…, koji se eto tako ispoljava. I da, proći će. Nisam imala pojma da je u pitanju anksiozni napad.
I danas mnogo ljudi ne zna da je doživelo napad panike, anksiozni napad…

Svako od nas kada se suoči sa problemima i stresnim dogadjajima (problemi na poslu, gubitak posla, izlazak na ispit, svadja sa partnerom, nesuglasice u porodici, javni nastup, nedostatak novca…) ponekad ima osećaj straha, nemira, strepnje, brige. To je svakodnevna, normalna emocija.
Ali anksioznost je drugačija od toga. Drugačija od tih normalnih, svakodnevnih zabrinutosti.

Anksioznost je za mene pretnja i smetnja vodjenju “normalnog” života, obavljanju svakodnevnih prirodnih aktivnosti. To je kada nisam u stanju da se suočim sa svakodnevnim životnim problemima.

Meni su strah i briga bili konstantni tokom anksioznosti. Osećala sam se zaglavljeno, bespomoćno, nesigurno, bez imalo životne energije.
Često preplavljena neprijatnim mislima.

Anksioznost je u stručnoj literaturi opisana kao prirodna reakcija tela na stres, neprijatnost i opasnost.
To je emocija koju karakterišu osećanje napetosti i uznemirenosti, koju prate i fizički simptomi.

Za mene je anksioznost osećaj straha i zabrinutosti. Jako mi je bila neprijatna i zastrašujuća emocija koju nisam želela.
Želela sam samopouzdanje i opuštenost.

 

SIMPTOMI ANKSIOZNOSTI KOJE SAM IMALA:

-strah ( imala sam realan strah, ali bilo je i umišljenog…, strah da ne poludim, strah od smrti )
-nesanica
-nestrpljivost
-odugovlačenje obaveza
-konstantna briga
-napetost
-nedostatak samopouzdanja
-osećaj krivice
-osećaj bespomoćnosti
-ubrzan rad srca
-suva usta
-otežano disanje
-slabost, malaksalost
-glavobolja
-vrtoglavica
-bol u grudima
-napetost u mišićima
-pojačana potreba za slatkišima
-osećaj “ludila”

 

UZROK ANKSIOZNOSTI

Naučnici još nisu sasvim načisto šta izaziva anksioznost, ali se u stručnoj literaturi smatra da je uzrok ove vrste poremećaja kombinacija situacija iz okruženja i neprocesuirane emocije . U stručnoj literaturi kažu da na nastanak anksioznosti utiču i iskustva u detinjstvu, stresne situacije, kao i koliko ste senzitivni.

Uzrok moje anksioznosti je bio zaglavljenost izmedju prošlosti i budućnosti. Zbog toga sam se osećala zabrinuto, slabo i iscrpljeno.

 

KAKO SAM JA IZLEČILA ANKSIOZNOST

Za mene je bio, a i sada je, najvažniji rad na svesnosti. To je već pola posla.

Ono što sam ja konkretno radila:

-osvestila anksioznost
-razgovarala sa drugim kroz psihoterapiju
-izbacivala je iz sebe plakanjem
-naučila da je u redu da kažem šta osećam ( pa i da se loše osećam )
-prihvatila sebe
-naučila da provodim vreme sama sa sobom
-naučila da se pravilno i zdravo hranim
-počela da spavam najmanje 6-7 sati
-redovno imam fizičku aktivnost ( šetam, idem na yogu, idem na trening )
-redovno se masiram
-zavolela psihoterapiju

 

 


MOJE ISKUSTVO SA ANKSIOZNOZNIM NAPADIMA

Ja sam se tek pre par godina osvestila da sam imala anksiozne napade godinama unazad.
Tu mi je pomogla psihoterapija.
Do tada sam mislila ok, to je normalno, to je život.
U životu ništa nije samo crno i samo belo.
Pa i ti trenuci brige i stresa su prirodni i prolazni.

Onda kada sam posle mnogo godina dobila prvi anksiozni napad to je bio potpuno drugi osećaj.
Meni su se anksiozni napadi dešavali tako što mi se prvo javi pojačana potreba za slatkim. Ne, nisam bila u PMS-u. To sam i ja možda pre mislila.
A onda kada mi se u tom stanju javila potreba za slatkišima i kada sam pojela bukvalno sve što sam našla u kući i sela da odahnem onda je krenulo. Prvo se pojavila malaksalost, kao da nemam snage, ali bukvalno nizašta. Onda se pojavila jaka uznemirenost. Potom vrtoglavica. A onda i ubrzano lupanje srca i otežano disanje. E a onda mislim nema gore i dodje najgore. U glavi ludilo, haos. Imam osećaj kao da sam skrenula sa uma. Kao da ludim. Kao da ću umreti. Sve mi se vrti. Protok misli je toliko preplavljujući da ne mogu sve ni da ih detektujem. A tek osećanja i emocije. Ne znam da li bih pre plakala, vrištala, ćutala ili jednostavno se predala, gotovo je, to je to, umirem.

U takvim trenucima najvažnija je podrška! Da u tom trenutku niste sami!
Ja sam bila sama kući kada sam imala poslednji, a i najjači do tada anksiozni napad.
Mada mi se toliko puta i pre toga desilo da imam anksiozni napad i da sam sama. U tim trenucima sam zvala moju terapeutkinju. S obzirom da je i sama prošla kroz to, ona mi je bila najveća podrška.
Najvažnije je da tih 5-10 minuta kada je najjači intenzitet napada razgovarate sa nekim ko vas razume ili da pokušate da sklonite misli dok to prodje medjutim ni to nije lako .
Ono što je meni bio okidač za potpuno razumevanje anksioznosti tokom poslednjeg napada je kada mi je moja terapeutkinja rekla da ne budem sama,da odmah idem kod nekog kod koga se osećam bezbedno , a ja sam na to rekla da ću radije ostati kući, a ona mi je odgovorila : “svaka ti čast ! S obzirom na jačinu napada, neko drugi bi verovatno završio u hitnoj”.
E te njene reči mi i danas odzvanjaju u glavi.
Od tada nisam više imala ni jedan anksiozni napad.
Hvala Bogu! A bilo je teških trenutaka. I težih nego tada. Razgovor sa njom mi je pomogao da osvestim I razumem zašto sam ja uopšte tada imala anksiozni napad.
I šta mislite? Zašto?
Zato što sam malo pre toga uzela papir i zapisala svoje strahove. To je bio okidač!
Ja sam se suočila sa njima,
A onda je telo odreagovalo!
Moralo je nekako da se ispolji, da izadje iz mene!
I izašlo je kroz napad anksioznosti.
Toliko sam zahvalna na tom napadu!
Ne mogu da opišem!
Suočiti se sa svojim strahovima je najveći uspeh! To je blagoslov! Naravno bilo je tu i racionalnih i iracionalnih strahova. Takoreći umišljenih. Ali moji su. Ja sam ih prihvatila i živim sa njima. To je jedan deo mene.
Otkad sam ih osvestila i prihvatila nisu mi više dolazili u goste u vidu anksioznih napada.
Čak i da mi dodju opet ne plašim se! Znam da ništa ne može da mi se desi. Znam da je ta neprijatnost trenutna i da će proći.

You may also like

Ostavite komentar