Bol

od: Jovana
bol

Kada osetiš svoj bol više nikada nisi isti.
Ne da nećeš, nego ne možeš da budeš.
Boli jako! Boli u pm…
Neprijatno je!
Teško je!
Za mene su tuga, bol i strah vrhunac!
Pitaš se čega?
Volela bih da mogu da kažem dna…
Ali, ne mogu, jer nisam dotakla dno.
Mada sam sigurna da bi mi bilo lakše da jesam.
Ovako sam imala osećaj da lebdim negde. Ni tu, ni
tamo!
Tu sam, a nisam tu. Jer ja ne želim da budem tu da se
razumemo! Ko bi lud želeo?!
Ja sedim, upoznajem se sa svojim bolom.
Raskopavam duboko zakopane rane. Otvaram svoju
dušu! Da, da, otvaram je na živo! Bez anestezije!
Boli! Vrištala bih!
Ali ne mogu!
Kao da sam utrnula!
Kao da to nisam ja. Kao da nisam tu!
Fizički jesam, ali to je to. Kao u školi, prisutna, da se
javim, podignem dva prsta…
Ne tražite više ništa od mene.
Pustite me! Da pobegnem. Da se sakrijem. Kao što sam
krila taj bol godinama unazad.
Da mi je da se sakrijem od same sebe!
Ali ne sluša me niko!
Upoznala sam se sa svojim bolom, ostvarila kontakt sa
njim, utrnula, potpuno uplašena i ok, to je to.
Jes’ šipak!
Kad sam pomislila ok, dotakla si bol, dno, šta li već…
Krenulo je!
Prvo krik!
A onda…, to nije bio plač, to je bio jecaj duše!
Otpuštanje dela bola!
Kontakt sa svojim bolom!
Ni na nebu ni na zemlji!
Možda je to najpribližniji opis!
Suze liju kao kiša, pljusak, potop!
Ne da boli, nego posle toga nisi više isti!
Eh, da je samo tada bolelo!
Posle toga danima ne možeš da ustaneš iz kreveta.
Raspadaš se! Plašiš se!
Telo ne sluša, kao da je pod upalom.
Kao da će ti se celo telo raspasti u komadiće! A duša
teška! Kao da se cepa! U grudima titranje! Malaksalost!
Iscrpljenost! Potpuni slom i fizički i psihički!
Kao da ti je neko nasadio neki kamen, teret na dušu i ne
pušta ni milimetar da se pomeri.
I samo ti se plače. Suze same idu!
Svaka koščica u telu te boli.
Na leđima tona tereta!
Ne znaš gde ti je teže i šta te više boli.
Funkcionalnost ravna nuli.
Hoćeš, ali ne možeš!
Telo neće da sluša.
Ja bih, ali nemam snage.
Kao robot sam, usmerim svu snagu iz petinih žila ne bi li
obavila jednu prostu radnju kao što je ručanje.
Kapci teški, pali, ne možeš da gledaš!
Prva pomisao mi je bila koga?!
Sebe, druge… nikoga!
Vid zamagljen! Potpuno!
Tu sam, postojim, ali fizički sam potpuno iscrpljena, ne
znam gde udaram.
I tako danima, vegetiram .
Da spavam ne mogu, imam noćne more, strah…
Ležiš i čekaš da prođe… to je sve što možeš. A i to
čekanje boli. Ulažem napor i u to!
A subjektivni osećaj, kao da se skidam sa bola!
On hoće da ide, da napusti telo, ali ja se bunim, ne
dam. Imam otpor!
Toliko godina sam bila domaćin tom bolu…
I sada hoće da me napusti.
E ne može! Ne dam! To je moje!
Postala sam zavisna od toga bola.
Kako ću bez njega? Navikla sam da je tu.
Kao da se i dalje grčevito držim njega.
Ima ona pesma “Ne dam bolu da me slomi”…
A ja nisam dala bolu da me pusti…
Sve dok uz pomoć terapeuta i agonije koja je trajala
danima nisam konačno otpustila svoj boli.
Sad se pitaš kako znam da sam ga pustila?
Budim se, laka kao perce, ne boli me ni telo ni duša,
imam prijatne misli i koračam hrabro u novi dan,
zahvalna…

You may also like

Ostavite komentar