Distanca od zemlje, kuće, porodice, svog uobičajenog života

od: Jovana

Neko sam ko je razvio jak unutrašnji instinkt, osećam kada nešto treba, a kada nešto ne treba da uradim, ili što bi neki rekli moje “ treće oko “ radi. I svaki put kada ne poslušam svoj instinkt, ne da se prevarim, nego se žestoko zaj…m.

Moj put poslom u Hrvatsku se približavao. Hrvatsku inače mnogo volim, posebno Zagreb, more i predivan Split. Medjutim unutrašnji glas mi je govorio da ne idem. Nažalost, nisam ga poslušala. Neki kažu ko zna zašto je to dobro! A ja kažem da nikada ne dopustiš sebi da neko nadjača tvoj unutrašnji glas koji dolazi iz bića tvog srca i duše. I tako sam se ja našla u Hrvatskoj. Dan kada sam kretala nazad za Beograd je dan kada su uveli vanredno stanje u Srbiji. Kilometarske gužve na granicama. Šok, neverica, očaj, strah, tuga, plač. Bukvalno odjednom, preko noći. Sve mi se izmešalo. Ma nije se čak ni izmešalo, nego jednostavno isplivalo. Kad se nešto potiskuje u prošlosti, ono u budućnosti uvek ispliva. Hteli mi to ili ne. I bili mi spremni za to ili ne. Velika dilema-šta uraditi? Čekati satima u redu ili sačekati koji dan da se sve smiri. Moj unutrašnji glas mi je govorio da čekam u redu , ali ga nažalost ni ovog puta nisam poslušala. Zašto? Saznaću uskoro… mada ja već sada znam i osećam da posle ovoga ja više nisam ista. Ništa oko mene nije isto! I nikada više neće ni biti! Ja posle ovoga nisam ista osoba!

 

Lepo je bilo verovati, da nekad je bilo lepo! Verovati da će gužva i haos proći, da će se situacija stabilizovati… Kad neverica! Šok! Sledeća mera zatvaranje granica! I tako ostadoh ja u Hrvatskoj za vreme korone. Daleko od svih. Ima ona izreka “daleko od očiju, daleko od srca”, medjutim kod mene je sve suprotno. Što sam bila dalje, srce je brže udaralo. Suza suzu stizala. Ne, ja ovo sanjam. Ovo nije stvarnost! Hoću moj život da mi se vrati! Distanca. Blokada. Emotivna, granična, životna. Osećam bol u duši. Srce preskače. Anksioznost vreba. I eto je iza prvog ćoška. Dobila je priliku spletom
vanrednih okolnosti. Distancirana sam od svih! Hmmm! Laž! Skoro od svih! Sem od sebe! Sebi nikad bliža, nikad prisutnija! A opet nisam sebe dočekala baš širom otvorenih ruku. Kao kad se dočekuje neko koga voliš!

Tako distancirana od moje porodice, prijatelja, kuće, moje zemlje, majke Srbije, od moj uobičajenog života, nisam imala snage još da dočekam sebe u tom svom grču. Oosećala sam poslednje trzaje snage, kontrole, da, biće sve u redu, i ovo će proći. I onda sam se raspala, na parčiće. Obuzela me je tuga. Litarske suze. Strah. Neizvesnost. Briga. Prva pomisao je da želim moju porodicu, prijatelje, ma ne moram ni da ih zagrlim, samo da znam da su tu i da su zdravi. A ne da nas deli 700 kilometara. Ej 700 jebenih kilometara. Znaš ti šta je to! Još zatvorene granice. Eh kako situacije menjaju ljude. A pre mi je
1300 kilometara bilo ništa. To bih odvozila u jednom danu. Bez daha bukvalno, uz adrenalin. Hmmm! A sada kilometar veliki kao kuca! Da mi je da sam samo u mojoj zemlji, u mom rodnom Beogradu, ma nisam ni slutila da će mi to toliko teško pasti. Ja, kao neko ko obožava da putuje, ko živi za putovanja, ko je dosta proputovao, sada jedino sto želi je da je u svojoj zemlji. Paradoks, zar ne? Ali ljudi i situacije se menjaju. Da mi je da se samo probudim u mom krevetu, da se okupam u mom kupatilu, da sednem na moju terasu i gledam u daljinu. Da ujutru napravim proju u mojoj kuhinji i da miriše cela kuca! Da mi je…

Koliko sitnice život znače! Nismo ni svesni dok nešto ne izgubimo! Ne znamo ni da cenimo male stvari! Čudan splet okolnosti! Mnogi mi kažu ćuti, tu ti je bolje, ništa ti ne fali, more, sunce… ja bih dala pola ovog mora samo da se vratim
mojoj kući. Nijedna stvar ne može da zameni mir. Novac i materijalne stvari ne mogu da kupe nečiju sreću, spokoj, radost, ljubav. Novac je tu da nam olakša život, a dušu ne može nikako. Dušu moramo sami. Jer ništa nije onako kako izgleda.
U ovako teškim situacijama se obično desi spoznaja. Svi smo usmereni na sebe. Prepušteni sebi. Dobili smo 24h za sebe. Da upoznamo sebe, da se susretnemo sa nekim delom sebe koga smo do sada zanemarivali, potiskivali, zakopavali i gurali pod tepih. Slučajno ili namerno. Svesno ili podsvesno. A sada je došlo vreme da taj deo ispliva. Da izadjemo iz sopstvenog vrtloga osećanja.

Ponekad se osećam nemoćno, nemoćno da se borim, suprotstavim, ili samo progovorim. Umesto toga ćutim, trpim i gomilam… I onda se čudim kad više ne mogu, kad razum kaže previše je previše. Kad mi se telo buni, kad osećam vrtoglavicu, malaksalost, kad dobijem nagon za povraćanjem. Kad telo vapi da izbaci djubre, jer nije ni ono otpad.
Ne može samo da guta i da skuplja smeće kao kakva kanta.

Bilo mi je teško da prihvatim da anksioznost opet izbija, što je opet normalno, u zatvorenom prostoru, daleko od kuće, u vanrednim okolnostima. A teškoća nikad ne ide sama. Onda su počele da izviru i emocije, da se smenjuju kao godišnja doba. Od smeha, plača, tuge, bola, straha, brige, besa, ljutnje, ljubavi… Tako te obuzme taj vrtlog da ne znaš gde se nalaziš. I traje i traje, čini mi se u nedogled. Preciznije traje dok ih ne prihvatiš! Dok ne prihvatiš i ne daš sebi dozvolu da je u redu da se osećaš uplašeno, tužno, besno, očajno, da je u redu da suze liju i da ne mogu da prestanu. Da, suze su ok. I što ih više otpustiš, postaje lakše. Zamisli tek da ne izadje sva ta tuga? Da je nosiš u sebi. I tako polako počneš da se vraćaš sebi, da otkrivaš one duboke delove sebe, da voliš sebe baš takvu kakva si i da se prihvatiš.

I sad bi neki rekli evo ga kraj, to je to. A ovo je dragi moji tek početak! Početak jedne samospoznaje ko si…koji je smisao tvog života…šta želiš…šta te čini srećnim…da li si zadovoljan sa sopstvenim životom do sada…šta želiš da menjaš? Ukoliko ne znamo odgovore na sva ova pitanja u redu je. Imamo dovoljno vremena da otkrijemo. Da radimo na sebi. Da zastanemo nad sopstvenim životom. Da se zapitamo i zamislimo šta ja želim od svoga života? Da pronađeno sebe! I da živimo svaki dan kao da je poslednji! Jer da je meni neko rekao da neću moći da udjem u svoju zemlju, da vidim svoju porodicu, ne bih mu
verovala.

 

Shvatiš da smo svi isti, jednaki pred Bogom. Danas su isti i muškarci i žene i deca i oni koji imaju i oni koji nemaju. Bitna je duša! Slušajte šta vam poručuju srce i duša, pratite ih i živite život po svojoj meri, jer život je samo jedan! A sada ste dobili i priliku da ga uredite!

You may also like

1 komentar

Avatar
Jovana 06/04/2020 - 19:29

Draga imenjakinjo, pročitala sam tvoj tekst. Iako sam od svoje porodice udaljena svega 15 minuta hoda, tog dana kada su proglasili vanredno stanje, i bezbroj puta ponavljali da čuvamo svoje najmilije što bi značilo ne odlaziti kod njih, naročito ako imaju preko 65 godina a u mom slučaju je tako osećala sam se kao da su hiljade kilometara od mene udaljeni i da će nam jedina komunikacija biti preko vibera. Tada se javlja anksioznost, bespomoćnost, očaj. Mogla sam svakog momenta da spakujem najosnovnije i odem kod njih, ali nešto mi je govorilo da moram da ih čuvam. Međutim, roditelj najbolje oseti da se sa njegovim detetom nešto dešava. Ne znam kakav je to osećaj jer nisam majka, što ne znači da neću biti. Tata je došao po mene. Sada sam sa njima. Imam momente kada se preispitujem da li sam donela ispravnu odluku što sam došla, da li ih ugrožavam. Veoma smo vezani, jedinica sam, i ne bih volela da im se nešto desi.Verujem i sigurna sam da će se ovo sve dobro završiti i da ćeš i ti kao i mnogi ponovo biti sa svojom porodicom. Puno pozdrava i bravo još jednom za tekst napisan veoma emotivno.

Odgovor

Ostavite komentar