Slike u oku

od: Jovana

Čarobna snežna noć, ležim u toplom krevetu, obavijena crnom svilenkastom spavaćicom, ušuškana u pamučno satensku postaljinu tamne boje, nekako iscrpljena, umorna, energija mi je na “low”, pišti koliko je prazna.
Noge su mi teške kao olovo, u glavi neka uznemirenost, neki nemir se uvukao u mene. Ringišpil u glavi radi, neće da se zaustavi.
Ne spava mi se, ne mogu da se smirim, bez obzira što sat otkucava dva ujutru.

Ležim i imam neki osećaj kao da čekam nešto da se dogodi… i čekam!

I iz tog nazovi čekanja ili dosade počnem da posmatram senku na vratima spavaće sobe koja dopire kroz prozor od sobe i preliva se na vrata.
Senki kreće da se pridružuje svetlost farova automobila koji prolazi ulicom i kreće flashback.

“Mala devojčica leži u krevetu.
Ta mala devojčica sam ja!
Tu noć je pao izbor na spavanje sa babom, a ne sa dedom.
Pošto baba ima bolju cirkulaciju, nekako “greje” za razliku od dede ;-).
A maloj devojčici je bilo hladno.
Jako hladno!”

Kao što je i meni sada jakooo hladno.
Iako je devojčica porasla, neke stvari se ne menjaju.
Ostaju iste koliko god da nam je godina!
Jer godine su samo broj!

“Ležim pripijena uz babu, ne spava mi se i gledam  prozor kroz koji dopiru farovi automobila sa parkinga ispred zgrade.”

I kreću slike u oku, a kreće i po koja suza.
Suza koju ne možeš da zadržiš i da hoćeš!
Suza koja se nekontrolisano skotrlja pravo iz oka, punom brzinom na jastuk.

I probudi se “onaj” glas u glavi:

Zašto mi idu suze?
Zašto?
Zbog senki?
Zbog farova automobila?

Daj, molim te prestani!

Zbog sećanja?
Nostalgije?
Zbog nepovratnog detinjstva?

Kako reče Borislav Pekić : “Mudrost nas vraća u detinjstvo.”

Budi iskrena prema sebi!
Priznaj sebi!
Ne plaši se!

Čujem “onaj” glas sada još glasnije…

Možda zato što nema više moje babe i dede!
A lepo kažu ljudi da se unučići vole najviše!

A nema ni njihove sobe, sa pogledom na parking.
Nema ni njihovog prozora, kroz koji prodiru farovi automobila.

Danas je tu neki drugi, novi prozor.
Neki drugi, novi farovi automobila.
Koji bude sećanja na ono staro!

Danas su tu neki novi, drugi ljudi!
Neko ode iz našeg života, da bi neko nov došao u naš život!
Smena ljudi, generacija, smena duša!

Koje budi spoznaju koliko mi nedostaju baba i deda!
Koliko mi fali moje predivno detinjstvo!

A fali mi i ona mala nestašna devojčica koja se igra u parku i ne sluša babu i dedu.

I opet kreću slike…

“Devojčica koja ide sa babom i dedom na pijacu.”
“Devojčica koja ide sa babom i njenim drugaricama u šetnju, na branje kupina, u park na ljuljanje i tobogan, u kupovinu lizalica i semenki.”
“Devojčica koja pomaže babi da napravi kiflice, baba koja joj sprema sve što poželi, od supe, krofni, palačinki, torti, pogače…”
“Devojčica koja igra karte sa dedom i ne da mu da je pobedi.”

slikama samo naviru moji divni baba i deda!
Kojih više nema!

A mogla bih do ujutru da nabrajam slike koje naviru…

Mogla bih, ali neću!

Neke ljubomorno čuvam samo za sebe!
I za neki novi flashback.
Čovek je bogat onoliko koliko ima uspomena!
Uspomene su ono što nam zauvek ostaje!
A svaka uspomena je još jedna slika u okuviše!
A možda i po koja suza!
Suze su lekovite!
Leče i srce i dušu!
A umeju i da je olakšaju!

Posle suza i plača uvek bude nekako lakše i lepše. I slađe!
Zato plačite!
I čuvajte slike u oku!
Slike koje dolaze iz srca i duše su najdragocenije!

Četiri ujutru je. Tonem u san. Laka kao pero, potpuno mirna, pročišćena, sa ogromnim olakšanjem. Tonem u sani nosim svoje uspomene sa sobom!

Srećan je onaj koji zna čega da se seti iz prošlosti, u čemu da uživa u sadašnjosti, i šta da planira u budućnosti – Arnold H. Galzov

You may also like

Ostavite komentar